ЦРНИ АНЂЕО НАД СРБИЈОМ

 

😲

Срби, стиснути уз зид плача, верују да ће им бити боље ако почну да мрзе и ако постану оно што глобални сатанистички систем и жели. Оног тренутка када им је комунизам дозволио да верују у Бога Срби су почели да мрзе Јевреје. Комунизам им, наравно, није рекао о ком се Богу ради. Сад, да питаш Србе, због чега су почели да мрзе Јевреје, рећи ће исте реченице које су говорили и Адолф Хитлер и Хајнрих Химлер. Семитски Јевреји су данас и за Србе постали зли људи који једу живу децу, пију им крв и ваде органе у Епштајновим фајловима. Жута кућа из Кукеша у Албанији све више постаје жута трака за Јевреје у Србији. Некада поносан и мирољубив народ, који није мрзео чак ни своје непријатеље, данас почиње да мрзи сваког у кога глобални сатанистички медији упере ђаволов прст. Заборављају да је тај исти прст и од Срба направио болесне медијске психопате. Сада их мржња према Јеврејима таквима заиста и чини. Необразованост, заједљивост, неразмишљање, конформизам, сиромаштво тела и духа, полтронство и улизиштво, кукавичлук... Нестаје дух и духовност, нестају добре особине код Срба и данас постају основне црте српског карактера, на жалост.

Срби се придружују својим џелатима, не би ли избегли да и даље једини буду означени као жртве и зато им је лакше да почну да саде мржњу уместо жита. И после паљења жита студенти живе за Тита... Зато Турци данас тврде да је највећа грешка турске историје то што су нас окупирали 500 година. Кажу, умало да се тако отрују и покупе српски менталитет. Да ли то значи да су се Срби ослободили Турака, али Турци Срба нису. Није ни чудо да Србе и даље нико не воли. Навикнути су на недостатак љубави у радикалном комунизму и тај недостатак конвертују данас у мржњу према семитским Јеврејима. Али, мржња није осећање, него заразна ментална болест која разара само оног ко је њоме и заражен.

Какав се то Црни анђео надвио над нама?

Можда ће зимско небо и речи из зимске ноћи Милана Ракића заувек остати изнад српске мајчинске долине Јадра:

"Месец се гаси... Свуда небо сиње

и с голих грана каткад падне иње...

Док тако тобом са бледих висина,

ко предзнак тајних и кобних открића,

безгласно струји хладна месечина

и болна благост умирућих бића..."

Бисмилахир рахманир рахим...

Васко Васовић